Standardizacija

Na pomen standarda većina ljudi pomisli na nešto striktno, unificirano i nekreativno, a usko povezano sa propisima i normama. U kompanijama se svaki nagoveštaj standardizacije i rada prema nekim unapred utvrđenim dokumentovanim pravilima prihvata sa određenom dozom straha i negodovanja. Uzrok tome je mogućnost praćenja svakog koraka u radu zaposlenih što nije baš popularno. Istovremeno to predstavlja dodatni trošak za organizaciju.

Srbija kao zemlja koja se nalazi u periodu intenzivne tradicije treba i mora da u što većem stepenu prilagodi poslovanje svojih organizacija sa trendovima prvenstveno na Evropskom tržištu. Najuspešnije svetske kompanije baziraju svoje poslovanje na velikom broju standarda i aktivno učestvuju u njihovoj izradi, reviziji i unapređenju (vrlo često izrađuju i svoje setove internih standarda koje prenose na dobavljače i druge fabrike). Čak i neki poznati sportski klubovi (Čelzi, Mančester junajted) su prepoznali značaj ove oblasti pa su implementovali standard ISO 9001 i neke druge standarde u svoje poslovanje.

Standard je dokument koji sadrži zahteve i smernice primenjive na konkretno okruženje koje je predmet standardizacije. Pored toga sadrži i pojašnjenja, uputstva ili definicije, bazirane na naučnim istraživanjima ili pravilima dobre prakse.

U najopštijoj klasifikaciji standarda mogu se izdvojiti dve grupe. Prva je isključivo namenjena za uređenje proizvoda (usluga), dok druga sadrži standarde za sisteme (uređenje funkcionisanja procesa organizacije). Standardi za proizvode daju okvir i smernice kako realizovati (izraditi) neki proizvod ili uslugu, pružaju set instrukcija koje je potrebno primeniti u procesu rada kako bi se kao izlaz iz sistema dobio proizvod (usluga) adekvatnog kvaliteta. Potvrdu usaglašenosti sa standardom pružaju akreditovane laboratorije koje vrše proveru proizvoda (usluge) u odnosu na zahteve definisane u standardu i kao finalni rezultat uspešnosti izdaju sertifikat o usaglašenosti. Drugu grupu standarda čine oni koji se koriste za sertifikovanje sistema. Najpoznatiji standard te grupe je ISO 9001 (set standarda ISO 9000) ili standard sistema menadžmenta kvalitetom, koji je našao široku primenu u svim vrstama organizacija od sportskih klubova, škola, obdaništa, državnih uprava do kompanija za proizvodnju ili pružanje usluga. Najbitnija karakteristika standarda, koja ga razlikuje od gore pomenutih propisa, normi ili zakona je ta što on NIJE OBAVEZAN. Onoga trenutka kada se propiše njegova obavezna primena od strane državnih institucija on iz standarda prelazi u tehnički propis ili normativ.

Standardizacija ima osnovni cilj koji se ogleda kroz pomoć pri rešavanju problema u funkcionisanju procesa rada i osiguravanje da će proizvod ili usluga koji izađu iz procesa biti adekvatnog kvaliteta za krajnjeg korisnika. Pravilnom primenom standarda svode se improvizacija i greške na što niži nivo, štedi se vreme pri realizaciji poslova i osigurava kvalitet. U osnovi je ideja da se ništa ne prepustiti slučaju. Naravno da nije moguće sve standardizovati, jer da je tako, roboti bi odavno zamenili ljude ili bi ljudi postali roboti. Standard treba da da okvire, pruži smernice i alate, a tehnička realizacija je ostavljena u rukama organizacije (ovo je gotovo uvek slučaj kada se primenjuju međunarodni standardi koji su namenjeni raznim oblastima i vrstama organizacija). Standardizacija osigurava da se procesi u organizaciji iznad svakog pojedinca i da su održivi. Zaposleni u organizacijama često se protive bilo kakvom uvođenju standarda, dok veliki broj menadžera doživljava to kao isključivo marketinšku kategoriju kako bi se u što boljem svetlu predstavili na tržištu. Problem nastaje kod nedovoljne edukacije o primeni ovog „alata“ i spoznavanja benefita koje pravilna primena standarda može da donese poslovanju.